Pismo izvinjenja

Ja bih htela da se izvinim svim homoseksualcima zato sto je nasa zemlja ovoliko grozna. Zato sto niko ne zasluzuje da ga diraju,a pogotovo ne da ga biju i ubijaju samo zato sto je drugačiji. Hoću da se izvinim svima koji se plaše da pokažu pravog sebe ili da prosto prošetaju ulicom držeći svog voljenog za ruku. Ja se divim svima koji mogu da izađu pred 400 huligana i da znaju da se taj dan neće završiti lepo. Ja bih volela da naglasim da svi ljudi koji neće da zastanu i razmisle o tome sta će uraditi kada izađu na ulicu i krenu da viču i biju sve redom šire samo zlo i očaj. TO NIJE FER!!! Vi ste ljudi a ne vreće za udaranje, nazalost neki ljudi se ne slazu sa mnom, ali to je tako!! Volela bih da kazem da će se stvari promeniti ili da je ovo samo grozna noćna mora, ali to nije istina. Ja sam samo devojcica od 11 godina, a vi ste ljudi koji trpe netrpljivo. Volela bih da se izvinim sto svi misle da ste vi grešnici i da ste zarazni i što skoro niko neće da pogleda prave vas. Sto nikada nijedan gej ne može da prođe ulicom, a da ga neko ne ćušne ne uvredi ili slično. Ja sam mala i verujem da ne znam kako vam je i da nikada neću znati, ali vas molim da prihvatite ovo izvinjenje u ime celog sveta. NE DAJTE DA VAS SLOME, NIJE LAKO I NEĆU DA LAŽEM VEROVATNO NIKAD NEĆE BITI LAKO, ALI MORATE DA SE DRŽITE ZBOG VAS. NIKADA SE NEMOJTE KRITI I NOSITE PREVIŠE GELA ZA KOSU I VRCKAJTE I NOSITE MARAME, MA BAS ME BRIGA DRAMITE I VRIŠTITE! To ste vi i to je super, ako je vama super!:)))))))

Roditelji

Uh,roditelji. To je jedna od komplikovanijih reči koje ja znam. Od njih zavisim, njih moram da slusam i sto je najgore moram DA IH PITAM ZA DOZVOLU UVEK I ZA SVE!!!! Ja imam super roditelje i to je činjenica, ali ipak bilo bi bolje da su mi roditelji drugari koji umesto naređenja kao što su:Idi u krevet, ne smes da ides sama do Čuburskog parka, imaju samo prijateljske savete koje NE MORAM da poštujem. Ipak ja znam da su mi roditelji preko potrebni i zbog toga nažalost moram da odustanem od ideje da pobegnem od kuće i živim bezroditeljski zivot . Zbog njih znam mere i granice svega. Tu su uvek i stalno za apsulutno sve(od raznih komplimenata do kazni). Moji roditelji su dobri i veoma razumni. Ipak nekada se ne slazem sa njima i mislim da nisu upravu. Odkako imam svoju sobu mnoogo mi je lakse, jer mogu da odem i da se durim koliko hocu. Nekada volim i da se iskljucim kao da nista nije bilo. Ovaj bezroditeljski život bi bio suppeerr, ali ipak znam da je bolje za mene da ostanem sa njima i držim se pravila(kol'ko tol'ko...).