Snovi

Snovi su čudni. Nikad ne znamo šta znače i zašto sanjamo baš to nešto. Pošto svi sanjaju zašto ne bi i deca? Snovi mogu biti lepi i loši. Mogu biti besmisleni, a mogu biti i veoma važni. Kako god da ih protumačimo uvek će biti neka sumnja i neka vrsta neprijatnosti. I lepi snovi mogu biti veoma uznemiravajući. U snovima uvek postoji jedan izmišljeni element koji ga čini nestvarnim. Sna se nikad ne sećamo do najmanjeg detalja i to ga čini misterioznim. Nekad misliš da neki snovi nešto znače, a neki ti samo daju nadu. Deca sanjaju mnoge stvari. Njima su lepi snovi najlepši, ali su ima zato ružni najgori. Kada si dete mnogo stvari može da te uplaši, a pogotovo kada izgleda stvarno. Snovi izgledaju realno i zato su i tako zeznuti. Svako ko ima loše snove treba samo da ih zaboravi i da nastavi dalje. Verujte mi tako je najbolje i najefikasnije. Nadam se da ćete probati moju metodu i da će vam mnogo pomoći. ĆAOO!

Okrutnost prema životinjama

Kad se osvrnem oko sebe puno ljudi koje vidim pokazuju neku vrstu okrutnosti. Da li je to prema deci ili prema drugarici ja ne znam, ali najčešće vidim okrutnost na životinjama. Mrzim te ljude. Kako mogu da zlostavljaju nešto tako bespomoćno? Vidim puno ljudi kako šutiraju svoje pse i ne znam da li bih ih pre ubila ili im uzvratila istom merom. Oni su životinje, oni ne znaju da razmišljaju. Da ne bi sumnjali u moju teoriju ispričaću vam šta mi se danas desilo. Komšinica koja živi dva sprata ispod mene me je srela dok sam se pela kući. Pozvala me je da uđem sa ovim rečima: Dođi da vidiš tri mala kučeta koja smo pronašli”. Kada sam ih videla sva sam se rastopila! Tri mala slepa,tek rođena šteneta su puzala ispred mene! Nisam mogla da verujem. Pitala sam komšinicu gde su ih našli, a ona mi je rekla da su ih našli pored kontejnera. Bilo ih je četvoro, ali je jedno već uginulo od hladnoće! KAKO NEKO MOŽE DA OSTAVI ČETIRI SLEPA MALA I TOTALNO BESPOMOĆNA KUČENCETA NA ULICI???????? Da stvar bude još gora nisu ni prohodali. Neko nije znao šta će sa njima, pa umesto da pozove udruženje za zaštitu životinja on ih lepo izbaci ispred kontejnera. Kada sam mami opisala sva tri kučenceta i rekla joj kako su ih pronašli užasnula se isto kao i ja. Nisam mogla da verujem da je neko mogao biti toliko odvratan, ali očigledno sam pogrešila. Ako vi ovako nešto pokušate znam gde živite......VALJDA!

Nikad ne znam kako odrasli znaju neke stvari koje ja ne znam.

Veoma se nerviram kad ne znam nešto što moji mama i tata znaju. Ne osećam se ja glupo, ali je jednostavno dosadno biti jedini koji ne zna nešto. Najgore je kad je kad ne umeju da mi objasne nešto prosto. Naravno pričam o matematici. Nema razloga da se nerviram, ja to znam i nekad se ne nerviram toliko. Kada ne znam nešto mama se napreže da mi objasni i uvek uspe. Nekad mi to objašnjava deset minuta, nekad pola sata, a nekad dva dana. Sve zavisi od zadatka. Kada ja hoću da odustanem od objašnavanja mama mi ne da, pa se ja nekad mnogo smorim dok je slušam kad mi nešto objašnjava. Znam da ona ima najbolje namere, ali dosta je dosta. Nema svrhe da se ne trudim da nešto razumem jer mi je samo još teže ako sedim na ušima dok mama troši glas, moju olovku i papir na mene. Kada shvatim nešto to je veliki uspeh za mene jer je svaki korak napred korak ka odrastanju. Jedva čekam da odrastem da sve znam iz matiša:)).

Dečija perspektiva odrlaslih.

Postoje razna deca i razni ljudi tako da je uvek teško pretpostaviti šta ljudi misle o vama. Ja ću vam pomoći i reći vam kako deca vide odrasle. Deca obično mogu da procene kakav je neko prema njima. Da li je zabavan ili dosadan, a možda se i plaši da bude sa nama. Nikad se ne zna. Ja lično ne mislm da su odrasli loši ljudi, i oni su bili deca i znaju kako je to. Od nekih ljudi se naježim, a neki su mi simpatični na prvi pogled. Nažalost ne možemo da procenimo kakav je neko samo na osnovu pogleda koji traje pet minuta. Moramo da se upoznamo sa nekim veoma temeljno pre nego što možemo da procenimo kakav je. Ne volim kada idem negde i svi ljudi pilje u mene zato što sam mala. Mislim, nismo mi vanzemaljci samo zato što smo niži od njih! Neka deca su čak i zrela kao odrastao čovek. To što oni to ne vide nije moj problem. Sećam se jednom sam se strašno iznervirala što je neki tip u kafiću gledao u mene dok sam čekala zeleno svetlo u kolima, pa sam mu se isplazila tako jako da sam mogla da ga dodirnem mojim jezikom, međutim desila se jedna neočekivana, stvar i on se meni isplazio! Taman sam htela da mu se izbečim kad je tata krenuo kolima. Svi vi koji mislite isto što i ja znajte da je totalno okej da se ponekad isplazite nekom odraslom! Mi ne doživljavamo odrasle kao pretnju, ali kada oni nas smatraju drugačijim to me malo nervira. Mi smo ono što će svakom čoveku dopuniti porodicu. Treba da budu srećni što postojimo. I oni su bili mali, kao što sam već rekla. Oni znaju kako je to biti mali i ne znam zašto nas posmatraju kao da smo u nekom muzeju. Vi se možda ne slažete sa mnom, ali kako ja volim da kažem baš me briga šta vi mislite!!!

Razni ljudi

Znam da je ovaj blog posvećen deci,ali kada imam neku lepu temu moram da je iskoristim.Ljudi su različiti u svakom smislu.Nijedan čovek nije isti,ni blizanci jer nije samo izgled onaj koji se računa.Neki ljudi su malo drugačiji ili čudniji nego obično.To se često desi kada imaju grozno detinjstvo,ali ipak neki ljudi mogu da zaborave te grozne uspomene.Sve zavisi od situacije.Ljudi takođe vole da rade razne stvari od prodavačice do ukrotitelja lavova,ali nikad ne možemo da saznamo zašto ljudi rade to što rade.Neki ljudi jednostavno ne znaju šta će sa životom,pa daju drogi da tu obavezu,a neki žive sa uvrnutim pravilima koji pokazuju da su savršeni u svakom smislu.Kada neki vaš prijatelj odluči nešto o svome životu najbolje je samo se predati i početi da se prilagođavaš novim okolnostima.Ne verujem da svi ljudi imaju neki problem u životu i da su svi ljudi nenormalni.Šta ljudi misle i rade u životu obično predstavlja njih takve kakvi su.Npr.onaj ko se drogira ne zna da prihvati nikakvu odgovornost,a onaj koji ima lepu ženu i lep posao zna šta da radi sa sobom i svojim životom.Dok si dete o tome trebaš malo da brineš,ali ja mislim da ako dok si mali i ne počneš da imaš neke male obaveze biće ti mnogo teže da osnuješ porodicu.Postoje razni ljudi i moramo to da prihvatimo jer ćemo ih često sretati u životu.

Dečije laži.

Deca nikada neće da ih roditelji uhvate u nekom nestašluku. Da bi to izbegli moraju da lažu. Laži moraju da budu dobro zamišljene i isplanirane inače ih odmah provale. Što sam ja naučila na teži način. Veoma je teško prevariti mamu i tatu zato što oni vas znaju toliko dobro da mogu da provale stvari kod vas koje vi ne znate. Laži su veoma zeznute jer kad jednom lažeš moraš da lažeš opet i opet samo da bi pokrio onu prvu laž. Kako i zašto ljudi lažu i kad nisu deca ne znam, ali nisu ni oni mnogo zreliji od nas. Odrasl lažu za mnogo važnije stvari, zato je bolje da lažeš dok si mali nego kad porasteš, jer onda ima mnogo važnijih stvari o kojima treba da se brineš i tad nije baš zgodno praviti mnogo grešaka. Nikad nisam lagala za nešto mnogo opasno kao na primer da sam išla negde sama, a nisam rekla mami ili tako nešto. Iz ovoga smo zaključili da su laži grozne, tako da se nadam da ih niko neće koristiti.

Dan zaljubljenih.

Srećan dan zaljubljenih! Ovo pišem u poslednjem trenutku, jer mi je teško da se inspirišem ovih dana.Ja poštujem ljude koji misle da ,a ko je dan zaljubljenih, neće biti sami i naći će nekoga .Ja ne verujem u to. Mislim da je ovaj praznik glup. Nažalost, naša ''prava ljubav'' ne može da padne s neba u naše krilo, moramo sami da je tražimo. Ne znam ni zašto slavimo ovaj dan. Nema nikagvog razloga da slavimo nešto što znamo da imamo svaki dan.Barem je meni stvarno glupo da slavim nešto što slavim svaki dan. Ipak i da neki ljudi nemaju ljubav Dan zaljubljenih neće pomoći nikome da je pronađu. Ovo jeste okrutno za neke ljude,ali to je istina i najbolje je znati samo to i ništa drugo. Naravno ja volim svaki praznik. Volim da idem i pričam srećan Dan zaljubljenih ili srećna Nova godina i tako dalje. Bilo kako bilo ne znam da li ima svrhe da čestitam i naglašavam nešto što nije stvarno. Ovo je verovatno malo preterano za vaš ukus,ali ovo ja mislim i kako ja volim da kažem:baš me briga šta vi mislite o tome!!!!!

Jedan od razloga zašto ja ne mogu da spavam

Ja ne mogu da spavam jer drugi ljudi spavaju.Verovatno mi niste verovali iz prve,ali ja se ne šalim!Mislim ja znam da moji roditelji nisu MRTVI kad spavaju,alii sem disanja čovek može da malo posumnja.Naravno pošto ja imam svoju sobu nije to problem jer kao prvo ih uopšte ne vidim kako izgledaju kao da su mrtvi,a kao drugo znam da nisu mrtvi.Pošto ih ne vidim zaključim da spavaju samo kad se svetla ugase i svi zvukovi stanu.To je takođe problem.Ja mogu mnogo lakše da zaspim ako imam neke zvuke oko sebe nego kad je mrtva tišina.Verujem da se i vi sećate (ako ste uopšte imali ovaj problem)kako je bilo neprijatno biti sam.Mislim ne bukvalno,ali skoro bukvalno.Kada mi se ovako nešto desi,a dešava mi se često ja uzmem da čitam.Ovo sve se dešava kada se probudim u toku noći.Zato što verujte mi ja ne mogu da ostanem budna koliko i moji roditelji.Eto to je jedan od mnogobrojnih razloga zašto ne mogu da spavam.Vidimo se do sledećeg Bloga!!

Danas krećem u školu!!!

Ne mogu da verujem da sam ovo rekla,ali nedostaje mi škola!!!I ne samo moji drugari nego to da ustanem i odem i pišem i odgovaram na matematici i srpskom.Ovaj bronhitis mi je doneo još jednu bolest!To je verovatno zato što sam sad napravila vezu sa školom i navikla sam se da pišem dok mi ruka ne odpadne!!Dobro ja brzo pišem na času tako da kad zapišem nešto pričam sa drugarima,ali opet je to veoma naporno.Stvorila sam vezu sa mojim drugarima i sa mojom nastavnicom.Tako da je mnogo lakše da radim i uživam u školi.Ja znam većinu gradiva tako da je to isto super za moje ocene i opšte stanje u školi.Nisam ja odmah imala ova osećanja za školu,odeljenje i nastavnicu,ali vremenom se i to reši.Uvek sam mislila kako je škola teška i kako ja ništa neću znati i onda sam krenula u školu i shvatila da oni tačno znaju koliko mi znamo u prvom,drugom,trećem,četvrtom....I da samo da vas upozorim ako ne vidite nove Blogove samo da znate da su me verovatno drugarice ugušile od zagrljaja!!!

Zašto vodim ovaj Blog?

Ja imam puno misli koje hoću da pokažem,ali mi je nekada jednostavno lakše da ih napišem.Nije to zato što ne znam da pričam nego zato što se jednostavno bolje izražavam na papiru.Ne znam kako da objasnim tu sreću kada napišem Blog.Kao da sam stvorila neko čudo!Bez obzira na to što samo meni pomaže kad napišem nešto osećam se kao da sam promenila ceo svet.Sigurna sam da vi koji pišete Blog znate tačno kako se osećam.Ja sam pisala i pre bloga,ali ipak najviše volim da pišem ono što mislim,nego nešto što sam izmislila.Nije meni naporno da izmišljam nego mi je draže da napišem nešto u šta verujem.Uvek am mislila da je najbolje reći ono što to je na umu,ali sam sad shvatila da je mnogo bolje napisati to ovde.Mogu da pišem šta hoću o čemu hoću i kad hoću!Ne može bolje od toga!!!!

kako izgleda vežbanje za kontrolni iz matematike?

Ovaj naslov vas verovatno nije mnogo zainteresovao,ali nemojte da odustajete jer verujte mi svaki moj blog je super.Kada vežbam za kontrolni iz matiša obavezne su dve stvari:Plakanje i mučenje.Plačem ne zato što sam razmažena nego zato što je veoma naporno učiti i učiti i učiti,a ništa ne naučiti!!Naravno na kraju uvek savladam sve što hoću,ali je nekada veoma težak put do toga.Nisam ja glupa ili lenja.Jednostavno mi neke stvari malo lošije idu.Uvek volim malo da se nerviram.To nije baš najbolja osobina,ali takva sam kakva sam.Ove probleme imam najviše oko geometrije.Ona mi ide najlošije.Uvek se ja snađem,ali nekada se i ja i mama zbunimo i onda kad počne da mi objašnjava nešto uopšte je na razumem i tad postane najveća dilema.Koliko god se ja i mama naprežemo da mi nešto objasni jednostavno ne mogu da je shvatim.Sećam se jednom kad sam umislila da ima devetsto devedeset i devet trocifrenih brojeva,a ne devetsto devedeset.Mama mi je uporno objašnjavala,a ja sam uporno zapitkivala i onda sam ja počela da plačem pa smo tu temu zanemarili.Moja poenta je da je totalno normalno zbuniti se nekada kada nešto ne znate,ali važno je da uvek znate da čovek ima pravo da greši i da ne možete sve da znate iz prvog puta.

Šta čini devojčicu lepom?

Upravo gledam beuty pagents.Veoma su čudni ti ljudi koji daju svoju decu tamo.Mame stalno pričaju kako oni njih ne teraju da se takmiče,aJa se mislim:Da da deca baš vole da ih nafrakate i obučete kao barbike!!Baš sam primetila kako je svaka mama od bilo koje devojčice koja učestvuje u takmičenju debela,ružna,nosata ili premršava.Isto tako su ružne i sudije i žene koje organizuju takmičenja.Ti ljudi ne shvataju jednu stvar.Da lepota dolazi iznutra,a ne spolja.Ako ta devojčica nije lepa biće još ružnija ako je stave u groznu odeću sa groznom perikom i ružnom šminkom.Strašno je to što roditelji to rade da bi se oni bolje osećali,a ne zbog njihove dece.Jer kad bi mislili na decu ne bi im ovo radili.Da stvar bude još gora devojčice počinju da misle da su lepe samo sa šminkom.Ako ne pobedi devojčice počnu da plaču,a mame umesto da ih teše pričaju im kako su razočarenje.Nadam se da nijedna devojčica misli da je lepa samo ako joj to neko drugi kaže.Jer to nije dobro za nju!!!

Šta hoću da budem kad porastem?

Sve devojčice maštaju o tome da postanu princeze kad porastu.Ako nije princeza onda je pevačica,igračica ili neka slavna glumica.Ipak kada počnu da rastu shvate da moraju da nađu svoj talenat i onda da razmišljaju o tome šta će da budu kad porastu.Ja naprimer mogu da budem pisac,ali ja volim da se družim sa ljudima stalno i kad radim i kad u slobodno vreme.Tako da nažalost bar za sad mislim da neću postati pisac.Režiser možda.Da to je lep posao.Mada ja sam već smislila jedan posao za mene.Advokat.Serija Boston Legal je zaslužna za to.Da bi imala taj posao baš onako kako sam ga zamislila moram da se odselim u Ameriku da studiram.Znam,znam ja sam još mala da se brinem o tome,ali ipak ne mogu da ne razmišljam o ovoj temi.Međutim još uvek sam malo ne sigurna oko tog preseljenja.Mada je ne mogu da znam kako ću se osećati u vezi toga sa osamnaest godina.Imam još mnogo vremena da se predomilsim tako da je ovo samo jedna misao,ali za to služi blog.Da napišem ovu misao i podelim je sa vama zar ne?

Dečije zaljubljivanje

Ima dosta komplikovanih stvari u detinjstvu,ali kada se dete zaljubi to je jedan od koplikovanijih.To je veoma zeznuta stvar jer kad se deca zaljube u nekoga oni se posvete tom nekom.Nijedan dobar roditelj nebi rekao svom detetu da to nije pravo i da će to proći.Ja se nadam da je istina da se to ne zadrži,jer ako se opet zaljubim u nekog dečaka koji nije zaljubljen u mene umreću sama.Mislim ja znam da je zabavno biti ''zaljubljen''dok si mali,ali što više rasteš to si više svestan da ništa od toga nije stvarno.Ja sam kao i sva mala deca bila zaljubljena u prvom,drugom i trećem razredu,dok nisam shvatila da su svi dečaci u mom odeljenju ružni.Ionako je mnogo lakše da ne budeš zaljubljen,jer ako se to pročuje nadrljao si u svakom smislu.I da jedan mali savet:nemoj da kažeš nekom dečaku u koga si zaljubljen (ja sam ovo naučila na teži način).Sve u svemu vama deci koji ste još uvek zaljubljeni neću da vam kvarim zadovoljstvo.Za one malo veće nadam se da ste već shvatile situaciju.

Ko je stožiji,mama ili tata?

Kao i sve porodice bez obzira na to koliko se dobro slažemo moramo nekad i da se svađamo.Obično se svađamo oko nekih ne toliko dramatičnih situacija.Naprimer:nisam mami i tati rekla da imamo kontrolni,ali se zato setim u poslednjem trenutku i onda plačem kako mi je naporno da radim.Isto tako oko spavanja sam imala dilemu.Meni života nikad dosta.Ustvari sve svađe se vode sa razlogom.Ja nikad nisam uradila nešto mnogo strašno tako da nikad nismo imali neki skandal.Sve svađe se uvek odvijaju isto.Mama je prva koja počne da me pegla,a tata koji ćuti sve dok ga mama nešto ne pita.Ja nekad plačem,nekad uzvratim,a nekad samo trpim.Dakle mama je strožija od tate.Ne zato što tatu ne zanima moje ponašanje i zato što je moja mama dosadna.Ne sigurno nije to,jer oni se uvek slažu samo što tata ne voli mnogo da me grdi,a mama pa ne voli ni ona da me grdi,ali jednostavno misli da treba da me ponekad ispravi.Meni je to OK.Mislm da je bolje da mi se roditelji slažu jer da je jedan strog,a ovog drugog da bude briga za to kako se ponašam mama i tata bi se svađali svaki put kad bi ja nešto uradila.Sa druge strane isto bi bilo grozno da su mi oba roditelja popustljiva jer bi onda ispala debil kada porastem.Sada kada sam se ovo ispljunula shvatila sam da sam dobila lutriju u svakom smislu.Nadam se da sva deca imaju lepe roditelje kao ja.Jer verujte mi život je mnogo lakši!!

Nitendo Wii ili Play station

Wii ili (da skratimo) Play?Za mene odgovor je bez razmišljanja Wii.Evo i zašto:Kao prvo Wii je porodična igra u kojoj možeš da izgubiš neku kilu dok na Play-u samo sediš i blejiš u ekran dok igraš neke igrice koje možeš naći na kompjuteru.Wii je igra koja ima mnogo drugačije upravljače i to dve vrste;nunčaka izgleda kao deblj,skraćeni polu mesec sa dugmićima i Wii upravljač;izdužena,ali debela sprava sa dugmićima.Play ima dva daljinska.Njegov oblik je malo čudan.Ne znam kako da ga opišem samo znam da ima dugmiće.Verovatno se pitate šta je toliko posebno kod Wii-a.E pa Wii se igra tako što se krećete kao da radite to nešto.Naprimer u tenisu servirate i zamahujete,u boksu udarate i tako dalje.Ima puno sportova,ali su i druge igrice su uključene.Eto to je to.Ustvari ne znam ni zašto sam vam ovo ispričala.Verovatno svi znate ovo što sam vam ja rekla,ali sad kada sam vam sve ovo rekla daću vam jedan zadatak;razmislite o tome šta je vama zabavnije Prelepi Wii ili glupi Play??  

Kako je to biti dete?

Pa kao i sve u životu to ima svoje ''ups and down's'',ali uglavnom je F-E-N-O-M-E-N-A-L-N-O.Nemam nijednu ozbiljnu obavezu i sve mi je lako. Imam super roditelje koji me vole i poštuju.Kada si dete život ti je lep, ali jedini problem je to što dosta zavisiš od svojih roditelja.Ne samo zato što ti kontrolišu većinu stvari, nego što je dosta neprijatno to što kad se jedan od nas u porodici iznervira onda se iznerviramo svi, a oni koji se ne iznerviraju, moraju da ćute dok se to ne završi. Ovo je kratak Blog, ali je ovo moja poenta.Nadam se da se vi slažete sa mnom.

Škola

Uf al' sam sebi zadala temu.Škola je mnogo stvari.Ona je lepa i loša,zabavna ili dosadna.Kada kreneš u školu praviš prava prijateljstva.Ona ti pomogne da vidiš koliko znaš i koliko si dobar i veran drug.Škola je mnogo lakša kada imaš dobru nastavnicu i lepo odeljenje.Nastavnik koji je motivisan uspe da motiviše i druge.Odeljenje treba da bude dobro i pošteno.Treba da naučiš mnogo stvari u školi i zato ti treba dobra ekipa koja će ti pomoći da se usresrediš na učenje.Neće ti svi razredi biti isti.Neki će biti laki ,a neki teški.Ipak uvek ćeš naći ravnotežu i moćićeš da se snađeš.Treba ti neko vreme da se navikneš na tu veoma važnu obavezu.Pre nje nijedno dete nje imalo nijedan zadatak.Samo je trebalo da se zabavlja i voli svoje roditelje.(Kad bi to bio posao ceo svet bi bio bogat).Tvoje veza sa nastavnicom,kao i sa odeljenjem će se formirati i sve ćeš se više radovati kada dođe vreme da se obučeš i kreneš.Znam da nema mnogo dece na Blogu,ali ako vas ima nadam se da uživate u školi koliko  i da će te nasaviti da je volite sve dok je se  ne otarasite!!!

Vreme za spavanje

 Vreme za spavanje.To je najveći problem u mom detinjstvu.Ja bih volela da nikad ne spavam i da uvek budem budna.A za to postoje dva razloga. Prvi: mislim da nije fer što moji roditelji mogu da ostanu budni koliko hoće, a ja ne mogu. I drugi: jedva se uspavam. Svi se žale kako ne mogu da se probude, a ja kako jednom otvorim oči ne mogu da zaspim. Međutim, imam problem da se uspavam.Ja ne mogu da podnesem tu misao da se dan završio.Bez obzira na to što meni to prođe jako brzo ja se osećam kao da nestanem sa lica zemlje.Naravno ja razumem da sam velika i bla bla bla...Ipak mislim da je nekako normalno to što ja mislim,a i da nije baš me briga.Ja razumem kad se moji roditelji naljute na mene i kad mi kažu da ja sama moram da to rešim.To jeste malo teže rešiti,ali se snalazim kako znam i umem.Ako još neko ima ovaj problem evo mali savet:Uzmite neku veselu knjigu za koju znate da nije strašna(da ne bi imali noćne more),zavalite se ukrevet i uživajte sve dok ne padnete u nadam se lep i dubok san.

Neki ljudi misle da deca nemaju pravo glasa

Ne volim kad neko omalovažava decu.Pogotovo roditelji.Samo zato što smo mlađi od njih ne znači da smo glupi.Možda nismo toliko odgovorni,ali imamo dobre ideje i treba da nas slušaju.Ja ne volim što mi je život kontrolisan i zbog toga oni treba da nas puste da ga ponekad sami kontrolišemo.Znam da se oni bave našim potrebama i da su nam obezbedili krov nad glavom i ja sam im  zahvalna,ali treba i oni nekad da usvoje naše odluke.Ja nemam ovaj problem.Tako da ne znam kako je to biti omalovažavan,ali sam sigurna da to niko ne treba da doživi.Ako doživite to, onda se borite za vaš glas i za vaša prava.Onaj ko bude uspeo da se izbori za svoj glas SVAKA MU ČAST!!!!

Zašto gubite stvari kao dete?

Na ovo pitanje malo ko ima odgovor.Nekima je teže kada nesto izgube, a nekima lakše.Meni je naprimer dosta teško pošto stalno gubim čarape.I verujte mi pola čarapa još nisam našla.Kada mi se ovo desi, mama i ja tražimo čarape svuda po kući, obično sa malim uspehom,a ako ne nađemo ništa onda kupujemo nove (što moja mama ne voli).Moja mama to ne voli ne zato što sam izgubila čarape nego zato što gubim stvari.Najgore je to što stvarno ne znamo gde su.Kao da propadnu u zemlju.Baš je čudno to kako stalno moram da oblačim rasparane čarape i onda vam u školi kažu kako ste lepo obučeni,a ja hoću da puknem od smeha kad pomislim na moju braon i rozu čarapu.

Dečiji idol

Šta je ustvari idol??To može biti mnogo stvari.Nekoj deci je potreban Idol kao uteha jer nemaju dobre roditelje.Neki jednostavno nemaju dovoljno samopouzdanja da naprave svoj imidž,pa ga kradu od Lady Gage ili Katy Perry.Ja sam dugo mislila da imam Idola.Mislila sam da je Beyonce moj pravi Idol,ali sada sam shvatila da je to jedna žena koja ima super glas i sjajan osećaj za modu.Pravi Idol (bar meni) je moja mama.Ona je skoro savršena,mislim niko nije savršen.Ona je lepa,dobra, poštena,moderna i još mnogo toga,ali povrh svega ona je moja mamica.Ona me je rodila i ona mi je obezbedila ljubav i krov nad glavom.Ja mislim da Idol ne može biti bolji od toga.Zato svim devojčicama (sorry za dečake) nemojte da se mučite tražeći Idola.Jer on je ispred vašeg nosa.

Kako dete moze da ispuni dan kad ne ide školu

Dete ima puno nacina da se zabavlja. Svako ko je ovo pomislio bio je upravu, ali neka deca ne mogu da se snađu bez neke obaveze. Baš je čudno to kako se žalim na obaveze, a one su ustvari ono sto mi učini dan zanimljivim. Pošto sam ja bolesna imala sam mnogo vremena za razmišljenje. (O bože,šta mi je zvučim kao da umirem) i došla do zaključka da jedina stva koja mi totalno-totalno ispuni dan su tračevi i svađe koje se dese u školi! Nadala sam se da nisam baš toliko patetična i shvatila da ima nade i ova okolnost je fenomenalna vežba da se odviknem od tračeva i skandala. Umesto da razmišljam o mojim drugaricama i tračarama u školi radila sam sve ostalo,(mislim bukvalno). Gledala sam TV, igrala igrice pisala blog, a kad više nisam znala šta da radim jednostavno sam se šetkala po sobi i pevušila. Onda sam shvatila da sam uradila samo tri-četiri stvari i iznervirala se! Fokusirala sam se što sam jače mogla i imala mnogo šareniji dan. Tako planiram i sutra da ga provedem i dan posle toga idan posle toga.... i onda sam opet ovisna od tračeva. Verujte mi kad ste bolesni nije smak sveta, uvek ima načina da se zabavljate!!

Detetovi modni problemi

Ja sam se veoma iznenadila kada sam shvatila da imam modne probleme. Ovo nisu obični modni problemi. Ovo su bili veoma ozbiljni problemi. (Dobro,ipak idem u četvrti razred). Ja ovako mala znam kako hoću da izgledam, ali malo je teže ispuniti moje želje zato što ja hoću da imam pravi biker-chic izgled, komplet.Sve sa kožnom jaknom i dugačkim crnim čizmama. Ovu žalbu nisam rekla mojim roditeljima pošto sam zadovoljna mojom odećom. Neki roditelji baš ne vole sve naše ideje i mi sa tim moram da se pomirimo. Naprimer moja mama meni neće da dozvoli da nosim kožnu jaknu. (Što je meni potpuno neshvatljivo,ali ipak možda ni ona ne zna zašto ja hoću da je nosim). Sa tim sam se pomirila kada sam joj treći put pokazala kožnu jaknu u Zari. Ipak čak i kad bi imala moj biker-chic izgled bilo bi drugih ljudi kojima bi to smetalo. Kao što su moja nastavnica (i ja mislim svi koji rade u školi),a zatim tu su i dečaci koji bi mi dobacivali šale, a da ne pričam o uobraženim tračarama u mom odeljenju. Sve u svemu biker-chic izgled nije neka sjajna ideja,ali ipak mene baš briga šta bilo ko misli o mojim odlukama.

Dete

Kada ste dete ima puno stvari u životu koje ne znate odmah. Naprimer ne možete odmah da naučite kako da pričate, čitate ili pišete, ali kada to prebrodite dolaze nove prepreke. Kada ste dete odrasli vas ne svataju baš uvek ozbiljno. Nisu svesni koliko možete i koliko znate. Tako da dete mora da nauči da samo rešava neke probleme. Kao što su dečaci, peti razred ili neke obične svađe koje se odvijaju u školi. Ja naprimer sada imam dilemu oko petog razreda. Naravno mami i tati sam se požalila oko ove dileme i oni su mi rekli da me razumeju i da peti razred neće biti tako strašan kao što izgleda, ali ja ipak mislim da koliko god oni hoće da me razumeju ne mogu da podele ista osećanja. Zato što su oni zaboravili kako je to biti dete. Bar kako su se osećali oko određenih stvari. Zato ja mislim da dete mora samo da se snađe u nekoj situaciji. Kada si dete ipak moras biti malo nezavistan od roditelja, jer ne mogu oni uvek da ispune tvoje želje i ne mogu uvek da kažu ono sto hoćeš da čuješ. U takvoj situaciji ja volim da se jadam mojoj najboljoj drugarici preko telefona, a na vama je da smislite kako da rešite vaše probleme.